E, jesi li čuo šta se desilo? Keruši Mili neki monstrum odsekao sve četiri šape!
Kome? Ko je kome šta? Hm…odseći psu šape,.. grozno,..šta su ljudi sve u stanju da urade,.. ma to je neki bolesnik.

Vest se u pojavila na naslovnim stranama svih novina, na vestima svih televizija, o tome se diskutovalo na svim forumima i pričalo u svim pričaonicama. Oči Srpske javnosti pratile su Milu, lile su suze nad njenom nesrećom, dok su usta tražila najstrožu kaznu za počinitelja zločina. U pomoć nesrećnoj žrtvi ubrzo su doletele poznate ličnosti iz javnog života, političari obećavali pomoć nastradaloj žrtvi…
Grad  Beograd je pritekao u pomoć Mili, obećao joj najbolju negu i obezbedio novac za skupu operaciju u inostranstvu. Odbijena je pomoć hiljade građana, koji su nudili novac i negu želeći da pomognu sirotici i omoguće joj bolji kvalitet života sa invaliditetom. Mila će biti operisana u najboljoj nemačkoj klinici, gde će joj u kosti ugraditi proteze sa kojima će uz pomoć dresera ponovo naučiti da hoda…

Humano, nema šta. Ali ne mogu da se ne zapitam zašto je Mila toliko posebna, i zašto ima prednost nad drugim invalidima koji su ljudska bića. Kako to, da ti isti ljudi koji rone suze i nude pomoć psu, prolaze pored ljudi sa invaliditetom ne pogledajući ih? Da ni ne krećemo sa pričom o bolesnoj deci bez roditelja, gladnom narodu što kopa po kontejnerima i prosi za koricu hleba…

Važno je samo ono što je trend, što je novo, o čemu pišu novine i što nam prikazuje televizija. Ne želimo da razmišljamo  o stvarnosti u kojoj se nalazimo, bitna je samo  najnovija vest, da nam okupira misli, da mi kažemo svoje mišljenje o tome…da se osećamo bolje, da ubedimo  sebe kako smo mi pristojna ljudska bića kojima je stalo…

Ja sam dobra osoba, samo mi recite o kome danas da brinem, u koga sutra da uperim prstom.

Marketing je postao jedna od najvažnijih stvari u poslovanju. Nažalost ali tako je. Činjenica da danas svako može da se bavi marketingom je žalosna, i što bi jedan moj prijatelj, inače dizajner,  rekao Taj marketing sve pokvari. No nisam planirao pisati o marketingu kao takvom, već sam isprovociran i pod utiskom jednog slogana, navedenog u naslovu.

Telekom Srbija MTS već duže vreme se vozi pod sloganom IMATE PRIJATELJE, i svima su nam već isprali mozak sa time, postalo je jasno prepozanatljiv slogan koji se vezuje za njih, znači marketing je odradio svoj deo posla.
E sad, nisam nikada pridavao značaj ovom sloganu, niti razmišljao o njegovom značenju u vezi sa ovom kompanijiom, do večeras.
Večeras sam po prvi put, i to sasvim slučajno, otvarajući kovertu sa mesečnim računom, video da se slogan nalazi i na koverti i na samom računu. Ček, stani malo… šta ti znači to “Imate prijatelje” ????

“Imate prijatelje” pa treba da nam platite račun zato što ste ih zvali, i od ovoga treba da vam bude lakše dok plaćate?
“Imate prijatelje” u koje se i mi ubrajamo pa treba da nam prijateljski pomognete tako što će te platiti račun?
Mislim, stvarno ne razumem!!!

Ja imam svoje prijatelje, i znam da ih imam, ali vi niste jedan od njih. A kako to znam, tako što ako kojim slučajem ne platim taj račun, odmah će te me isključiti, prijatelji to ne rade.

Muzički servis Lala bio je direktna konkurencija Appleovom iTunesu. Ipak, za razliku od Appleovog servisa Lala je korisnicima iz SAD-a omogućavala jednokratno preslušavanje svake pesme  iz svoje baze, i kupovinu dodatnog preslušavanja po ceni  od 0,10 dolara ili skidanje ili download pesme za oko 0,79 dolara.
Kao takva Lala je Appleu predstavljala značajnu konkurenciju pa je Apple prošle godine odlučio napraviti određene korake. Otvorili su se za  80 miliona dolara i servis Lala preuzeli u svoje vlasništvo.

Iako su mnogi nagađali da će Apple mogućnosti servisa Lala integisati u iTunes to se nije dogodilo. Pravi planovi Applea dolaze do realizacije  upravo sada – potpuno gašenje servisa.

Ako posetite web sajt  www.lala.com dobićete ekran da LALA prestaje sa radom 31. maja 2010

Što je rekao kolega na jednom blogu, tako to izgleda kad velika riba pojede malu. Ja bih voleo da mene neko pojede za 80 miliona.

U svakom slučaju, kako nismo bili korisnici Lale, neće nam preterano ne dostajati, ali je ovo još jedan od lepih pokazatelja ozbiljnih transakcija, i obziljnih mogućnosti koje web nudi, kao i ajkula koje plove u ovim internet vodama.

Od uvek sam se oduševljavao na kakave sve stvari ljudi troše vreme. Ovo je jedan od boljih primera, ovde je utrošeno jako puno vremena da se izmisli nešto što već vekovima postoji, sat, pa još i zidni. Čovek je extra napravio sat, ili čovek je napravio extra sat, ali uz predpostavku da  je potrošio jako puno vremena/para.

Pa je makar iz tog razloga uredu da njegov fajl prikazemo na blogu.

Kupili smo kod ovih naših friendova sa Hoću To sajta ( ajd malo da ih reklamiramo, kao da to ne radimo dovoljno), jedan veliki pokerset.  Sam set je dobar, aluminijumsko koferče, čoja za na sto, fenomenalni čipovi, doduše ne obeleženi sa brojevima, ali raličitih boja, pa ajde nek prodje…i karte koje moram priznati nisu nešto specijalno dobre, ali služe svrsi. Žetoni su ono što nam je bilo bitno, špilova imamo svi po par komada.

Prvo veče smo seli iz zezanja da probamo kako to izgleda, Texas Holdem u ekipi od šestoro. Ostali smo od 21.00 pa sve od 4.00 a.m. i onda nas je razjurila žena od ovog prijatelja koji je bio house.

Drugo veče smo rešili da napravimo reprizu, pošto nismo adekvatno završili partiju, i sad smo kao iskusniji, pa možemo da se igramo ispočetka. Krenuli smo ranije, negde oko 19.00, sve full opremljeni, čipovi, karte, čoja, 2 gajbe piva, i kilo rakije, partija se završila oko pola 12, jer smo se ponapijali kao majke.

Treće veče, neki od nas su lečili mamurluk, pa smo rešili da preskočimo šampionat u pokeru, ali zato odmah sutradan smo nastavili…i igramo već jedno dve nedelje skoro svako veče, u manje više istom sastavu.

Samo smo sada iskusniji, bolje umemo da procenimo igru, da procenimo kad neko od nas blefira, koliko smemo pratiti ili podizati u odredjenim slučajevima. Limitirali smo  alkohol,  i povremeno, kako je stiglo lepše vreme, kad se pokerišemo na otvorenom, dodamo roštilj kobasice, ili neke pljeske u kombinaciji sa kajmakom, i da vidiš pokera do pola noći.

Najviše volim kada ujutro udjem u kancelariju i umesto mirisa sveže skuvane kave dobijem rečenicu : NE radi nam internet. Odmah mi se stvori slika koliko će ovaj dan biti zanimljiv.

Ne znam da li ste znali ali postoje dva načina da prijative kvar: Jedan je putem interneta (kakvog li idiotluka internetom da prijavim da mi ne radi internet) a drugi je da nazoveš čuveni besplatni broj 0800, na kojem vam se javi veoma ljubazan automat koji vam kaže da će te mladost ostaviti na liniji. Interesantno kod ove gospodje ili gospodjice (ne znam kako da oslovljavam automat) je da vam svakih 30 sekundi kaže : Vreme čekanja na javljanje operatera je duze od 2 minuta i to radi jedno 20 minuta bez prestanka, pa se onda, taman kada poželite da odustanete, uzmete pasoš i odete iz ove zemlje, seti da promeni svoju rečenicu, na duže od 1 minuta. Naravno ono što vam ne kaže je da je i 15 minuta duže od jednog minuta i da apsolutno ne postoji nikakva razlika izmedju duže od 1 i duže od 2.
Konačno dolazi rečenica koju sam želeo da čujem : “Uskoro će vam se javiti operater” ah, osećam olakšanje, čekam operatera, signal se menja…. zvoni…
Pa onda zvoni i zvoni, i zvoni… i onda mi se javlja ona ista gospodja automat sa mojom omiljenom „Vreme čekanja je duže od 2 minuta” . Opet sam na početku.

Ok sada sam već 37 minuta u chatu sa automatom, i počinjem da razmišljam kako Telekom očekuje da im klijent ostane normalan i da ne viče na sirote operatere, kad nas ovoliko drže na holdu?
Tap, direktno sa “duže od dva minuta” uskoro mi se javio operater, bio sam sretan jedno 16 sekundi dok nisam shvatio da tek sada kreću moje muke, a ujedno i objašnjenje zašto se toliko čeka da dobiješ vezu.
32 minuta sam proveo izigravajući daljinski upravljač nekoj Jeleni (nije ona kriva, sirota) samo da bi došla do zaključka koji sam joj rekao u prvoj rečenici.
Terala me je da menjam IP adresu, da resetujem ADSL – 3 puta, da resetujem kompjuter – 2 puta, da menjam DNS, da pingam www.google.com (ovo mi je bilo najsmešnije) i pored toga što mi ne radi internet. Verovatno da sam dobio google, bi mi rekla da kucam u search “Kako popraviti ADSL – Do it your Self”. Svaki put kada sam joj pokušao naglasiti da to što traži od mene je potpuno ne potrebno i ne rešava ništa, ljubazno mi je ponovila zahtev, bez upuštanja u raspravu… skoro isto kao i onaj automat pre nje.

NIsam dobio konstataciju problema (mada lepo piše da mi je WAN IP 0.0.0.0.)ali sam dobio “Ostanite na vezi, prijavićemo kvar!” Čekaj sestro, šta sam ja radio sve ovo vreme pričajući sa tobom, ako ćeš ti tek sada da prijaviš kvar? Zar nisam ja taj koji prijavljuje kvar a ti ta koja ga odklanja? Sve mi se pomešalo od silnog držanja telefona na uvetu. OK, nemam više snage, uradi što moraš samo mi reši internet…

Rekla mi je da će mi se u roku od 48 sati javiti neko, a ako mi se kojim slučajem ne jave, da nazovem ja njih. Pazi nemam snage više da vas zovem.
Kapiram ja da oni rade po nekoj šemi – formularu za efikasnije rešavanje ADSL problema, ali zašto je koplikovano na prva dva pitanje definisati korisnika i njegov nivo znanja i iskustva sa ovim. Verujem da većina običnih ljudi kada ima problem sa ADSLom prvo zove nekog komšiju ili prijatelja, koji dodje, vidi šta je problem, i onda dobije nervni slom kad treba da nazove tele-kom.
Stvarno mi nije jasno, koliko je koplikovano napraviti dobru tehničku podršku?

No, sada sam već skoro šest sati stariji, nisam iskustniji, ali sam mnogo tanjih živaca, i još uvek čekam..

Nekada davno živela tri mala praseta, Duca, Buca i Vasa, u maloj kucici zajedno sa svojim roditeljima. Jednoga dana braca se dogovoriše – „Kuca naših roditelja je lepa ali mala, zato moramo zajedno da krenemo u svet i nademo mesto na kome cemo sebi sagraditi sopstvene kuce.“ Tri praseta se jednoga dana pozdraviše sa svojim roditeljima, spakovaše stvari i krenuše zajedno u Svet … Braca su našla lepu hrastovu šumicu, odlucili da se tu nastane i krenuli da prave kolibu, brvnaru i „pravu“ kucu od cigle – svako po sopstvenom nahodenju i stecenim radnim navikama. U pricu se posle ukljucio i stari, zli „ i underpaid mesar“ u želji da tranžira i preproda svu prasetinu u pomenutoj šumi … Na kraju su tri brata, pre svega zahvaljujuci najstarijem i najpametnijem prasetu, završila na tezgi beogradske pijace.

Tri mala praseta

Jao, koliko dugo planiramo da pokrenemo blog, već jedno 5 godina, pričamo o tome, i bilo je nekih pokušaja, ali nikako da nadjemo vremena za ovaj prvi korak.

Sad smo tu, više nema opravdanja, nema izgovora, nema Sutra ću!!!

Ovaj blog namenjen je prvenstveno nama, da ispraznimo svoje glave, da pustimo u internet etar sve ono što nas očarava, sve ono što vredi pogledati, ali i sve ono što nas muči.  Ideja je da ovaj blog sajt, bude kao mala vodilja, za ono što mi smatramo zdravim na internetu, bilo da se radi o trendovima u svetu, o super poklonima, o korisnim savetima za kako smuvati komšiju (ili komšinicu) o svetu mode, o svetu fudbala, o svetu kao planeti..

I što bi rekao onaj deo našeg naroda što se pojavljuje na televiziji: Ovim zvanično proglašavam ovaj blog otvorenim! Želim nam svima puno sreće, zdravlja i prosperiteta u daljem radu i razvoju, i da ovaj blog bude samo prvi u nizu uspeha, nas i naših sunarodnika ka evrposkim i svetskim integracijama.