Najviše volim kada ujutro udjem u kancelariju i umesto mirisa sveže skuvane kave dobijem rečenicu : NE radi nam internet. Odmah mi se stvori slika koliko će ovaj dan biti zanimljiv.

Ne znam da li ste znali ali postoje dva načina da prijative kvar: Jedan je putem interneta (kakvog li idiotluka internetom da prijavim da mi ne radi internet) a drugi je da nazoveš čuveni besplatni broj 0800, na kojem vam se javi veoma ljubazan automat koji vam kaže da će te mladost ostaviti na liniji. Interesantno kod ove gospodje ili gospodjice (ne znam kako da oslovljavam automat) je da vam svakih 30 sekundi kaže : Vreme čekanja na javljanje operatera je duze od 2 minuta i to radi jedno 20 minuta bez prestanka, pa se onda, taman kada poželite da odustanete, uzmete pasoš i odete iz ove zemlje, seti da promeni svoju rečenicu, na duže od 1 minuta. Naravno ono što vam ne kaže je da je i 15 minuta duže od jednog minuta i da apsolutno ne postoji nikakva razlika izmedju duže od 1 i duže od 2.
Konačno dolazi rečenica koju sam želeo da čujem : “Uskoro će vam se javiti operater” ah, osećam olakšanje, čekam operatera, signal se menja…. zvoni…
Pa onda zvoni i zvoni, i zvoni… i onda mi se javlja ona ista gospodja automat sa mojom omiljenom „Vreme čekanja je duže od 2 minuta” . Opet sam na početku.

Ok sada sam već 37 minuta u chatu sa automatom, i počinjem da razmišljam kako Telekom očekuje da im klijent ostane normalan i da ne viče na sirote operatere, kad nas ovoliko drže na holdu?
Tap, direktno sa “duže od dva minuta” uskoro mi se javio operater, bio sam sretan jedno 16 sekundi dok nisam shvatio da tek sada kreću moje muke, a ujedno i objašnjenje zašto se toliko čeka da dobiješ vezu.
32 minuta sam proveo izigravajući daljinski upravljač nekoj Jeleni (nije ona kriva, sirota) samo da bi došla do zaključka koji sam joj rekao u prvoj rečenici.
Terala me je da menjam IP adresu, da resetujem ADSL – 3 puta, da resetujem kompjuter – 2 puta, da menjam DNS, da pingam www.google.com (ovo mi je bilo najsmešnije) i pored toga što mi ne radi internet. Verovatno da sam dobio google, bi mi rekla da kucam u search “Kako popraviti ADSL – Do it your Self”. Svaki put kada sam joj pokušao naglasiti da to što traži od mene je potpuno ne potrebno i ne rešava ništa, ljubazno mi je ponovila zahtev, bez upuštanja u raspravu… skoro isto kao i onaj automat pre nje.

NIsam dobio konstataciju problema (mada lepo piše da mi je WAN IP 0.0.0.0.)ali sam dobio “Ostanite na vezi, prijavićemo kvar!” Čekaj sestro, šta sam ja radio sve ovo vreme pričajući sa tobom, ako ćeš ti tek sada da prijaviš kvar? Zar nisam ja taj koji prijavljuje kvar a ti ta koja ga odklanja? Sve mi se pomešalo od silnog držanja telefona na uvetu. OK, nemam više snage, uradi što moraš samo mi reši internet…

Rekla mi je da će mi se u roku od 48 sati javiti neko, a ako mi se kojim slučajem ne jave, da nazovem ja njih. Pazi nemam snage više da vas zovem.
Kapiram ja da oni rade po nekoj šemi – formularu za efikasnije rešavanje ADSL problema, ali zašto je koplikovano na prva dva pitanje definisati korisnika i njegov nivo znanja i iskustva sa ovim. Verujem da većina običnih ljudi kada ima problem sa ADSLom prvo zove nekog komšiju ili prijatelja, koji dodje, vidi šta je problem, i onda dobije nervni slom kad treba da nazove tele-kom.
Stvarno mi nije jasno, koliko je koplikovano napraviti dobru tehničku podršku?

No, sada sam već skoro šest sati stariji, nisam iskustniji, ali sam mnogo tanjih živaca, i još uvek čekam..

Nekada davno živela tri mala praseta, Duca, Buca i Vasa, u maloj kucici zajedno sa svojim roditeljima. Jednoga dana braca se dogovoriše – „Kuca naših roditelja je lepa ali mala, zato moramo zajedno da krenemo u svet i nademo mesto na kome cemo sebi sagraditi sopstvene kuce.“ Tri praseta se jednoga dana pozdraviše sa svojim roditeljima, spakovaše stvari i krenuše zajedno u Svet … Braca su našla lepu hrastovu šumicu, odlucili da se tu nastane i krenuli da prave kolibu, brvnaru i „pravu“ kucu od cigle – svako po sopstvenom nahodenju i stecenim radnim navikama. U pricu se posle ukljucio i stari, zli „ i underpaid mesar“ u želji da tranžira i preproda svu prasetinu u pomenutoj šumi … Na kraju su tri brata, pre svega zahvaljujuci najstarijem i najpametnijem prasetu, završila na tezgi beogradske pijace.

Tri mala praseta

Jao, koliko dugo planiramo da pokrenemo blog, već jedno 5 godina, pričamo o tome, i bilo je nekih pokušaja, ali nikako da nadjemo vremena za ovaj prvi korak.

Sad smo tu, više nema opravdanja, nema izgovora, nema Sutra ću!!!

Ovaj blog namenjen je prvenstveno nama, da ispraznimo svoje glave, da pustimo u internet etar sve ono što nas očarava, sve ono što vredi pogledati, ali i sve ono što nas muči.  Ideja je da ovaj blog sajt, bude kao mala vodilja, za ono što mi smatramo zdravim na internetu, bilo da se radi o trendovima u svetu, o super poklonima, o korisnim savetima za kako smuvati komšiju (ili komšinicu) o svetu mode, o svetu fudbala, o svetu kao planeti..

I što bi rekao onaj deo našeg naroda što se pojavljuje na televiziji: Ovim zvanično proglašavam ovaj blog otvorenim! Želim nam svima puno sreće, zdravlja i prosperiteta u daljem radu i razvoju, i da ovaj blog bude samo prvi u nizu uspeha, nas i naših sunarodnika ka evrposkim i svetskim integracijama.