E, jesi li čuo šta se desilo? Keruši Mili neki monstrum odsekao sve četiri šape!
Kome? Ko je kome šta? Hm…odseći psu šape,.. grozno,..šta su ljudi sve u stanju da urade,.. ma to je neki bolesnik.

Vest se u pojavila na naslovnim stranama svih novina, na vestima svih televizija, o tome se diskutovalo na svim forumima i pričalo u svim pričaonicama. Oči Srpske javnosti pratile su Milu, lile su suze nad njenom nesrećom, dok su usta tražila najstrožu kaznu za počinitelja zločina. U pomoć nesrećnoj žrtvi ubrzo su doletele poznate ličnosti iz javnog života, političari obećavali pomoć nastradaloj žrtvi…
Grad  Beograd je pritekao u pomoć Mili, obećao joj najbolju negu i obezbedio novac za skupu operaciju u inostranstvu. Odbijena je pomoć hiljade građana, koji su nudili novac i negu želeći da pomognu sirotici i omoguće joj bolji kvalitet života sa invaliditetom. Mila će biti operisana u najboljoj nemačkoj klinici, gde će joj u kosti ugraditi proteze sa kojima će uz pomoć dresera ponovo naučiti da hoda…

Humano, nema šta. Ali ne mogu da se ne zapitam zašto je Mila toliko posebna, i zašto ima prednost nad drugim invalidima koji su ljudska bića. Kako to, da ti isti ljudi koji rone suze i nude pomoć psu, prolaze pored ljudi sa invaliditetom ne pogledajući ih? Da ni ne krećemo sa pričom o bolesnoj deci bez roditelja, gladnom narodu što kopa po kontejnerima i prosi za koricu hleba…

Važno je samo ono što je trend, što je novo, o čemu pišu novine i što nam prikazuje televizija. Ne želimo da razmišljamo  o stvarnosti u kojoj se nalazimo, bitna je samo  najnovija vest, da nam okupira misli, da mi kažemo svoje mišljenje o tome…da se osećamo bolje, da ubedimo  sebe kako smo mi pristojna ljudska bića kojima je stalo…

Ja sam dobra osoba, samo mi recite o kome danas da brinem, u koga sutra da uperim prstom.